U na­se­lju Trud­be­nik kod Nik­ši­ća pri­je se­dam go­di­na svo­je gni­je­zdo svi­li su Mi­loš i Ta­tja­na Ne­bri­gić. Da­nas sa tro­je ma­lo­ljet­ne dje­ce ži­ve u jed­noj od de­se­tak ba­ra­ka i pre­ži­vlja­va­ju od 104 eura so­ci­ja­le. Ta­tja­na je is­pri­ča­la da njih pe­to­ro od tog nov­ca za­pra­vo ne mo­gu da pre­ži­ve.
- Upr­kos svim te­ško­ća­ma sa ko­ji­ma se su­o­ča­va­mo i pro­ble­mi­ma ko­ji nas ti­šte, je­sen je za nas ipak naj­te­ži pe­ri­od go­di­ne. Ka­da stig­ne sep­tem­bar i mo­ra­mo dje­cu opre­mi­ti za ško­lu, na­ba­vi­ti ogri­jev pr­va po­mi­sao je ka­ko i od če­ga. Knji­ge smo ove go­di­ne ne­ka­ko na­ba­vi­li, ku­pi­li smo to ma­lo škol­skog pri­bo­ra, ali zi­mu če­ka­mo bez dr­va za ogri­jev, jer ih ne­ma­mo za­šta ku­pi­ti, ka­že Ta­tja­na Ne­bri­gić.
Ne­bri­gi­ći ne­ma­ju stru­je već dvi­je go­di­ne, jer ih je Elek­tro­di­stri­bu­ci­ja is­klju­či­la sa mre­že, zbog ne­pla­će­nin ra­ču­na. Pro­blem je na­stao jer su se use­lje­njem u ba­ra­ku na­sli­je­di­li dug po­ro­di­ce ko­ja je pri­je njih tu sta­no­va­la.
- Mo­li­li smo i pre­go­va­ra­li sa ru­ko­vod­stvom Elek­tro­di­stri­bu­ci­je da nas po­šte­de, da nam ot­pi­šu tu­đi dug, jer smo i ona­ko u te­škom ma­te­ri­jal­nom sta­nju, ali upr­kos obe­ća­nji­ma is­klju­či­li su nas sa elek­to­mre­že – ka­že Ta­tja­na Ne­bri­gić.
Ona na­gla­ša­va da sa nov­cem ko­je pri­ma­ju po osno­vu MOP-a , ne mo­gu ku­pi­ti ni bra­šno, a ka­mo li obez­bi­je­di­ti li­ječ­nje jed­ne od dje­voj­či­ca ko­ja ima ozbilj­no obo­lje­nje.
- Zna­te, ne­shva­tlji­vo je da TV pri­jem­nik i jed­na si­ja­li­ca po­tro­še mje­seč­no 45 eura elek­trič­ne ener­gi­je, dok je uku­pan iz­nos na ra­ču­nu sa si­ja­lič­nim mje­sti­ma i ure­đa­ji­ma za još dvi­je so­be 105 eura. Vi­še je ka­ma­ta na ra­ču­nu, ne­go što je ukup­na po­tro­šnja ko­ja su nam ra­ču­na­li. Obe­ća­va­li su nam čak da će ka­ma­tu ski­nu­ti, pa da pla­ti­mo ra­čun sa po­pu­stom od 40 od­sto ko­ji va­ži za so­ci­jal­no ugro­že­ne po­ro­di­ce, ali ni­šta od to­ga. Umje­sto svih tih obe­ća­nja sti­gli su in­ka­san­ti ko­ji su nam is­klju­či­li stru­ju, ta­ko da smo i da­nas u mra­ku – ka­že Ne­bri­gić.
Upr­kos či­nje­ni­ci što im mo­žda ne­ko i za­mje­ra što u jav­nost iz­la­ze sa pri­čom da ži­ve u ne­u­slov­nim objek­ti­ma, Ta­tja­na ka­že da si­gur­no ni­je­su htje­li za se­be ta­kvu sud­bi­nu.
- I mi bi­smo že­lje­li da i na­ša dje­ca ži­ve u naj­bo­ljim uslo­vi­ma. Ne tra­ži­mo mi­lo­sti­nju, ni­ti že­li­mo da nam ne­ko uvi­jek po­ma­že, do­no­si nam hra­nu i iz­dr­ža­va nas. Ne­ka nam sa­mo pru­že mo­guć­nost da ra­di­mo i za­ra­di­mo. Sprem­na sam da dam mak­si­mum od se­be – da pe­rem, či­stim, ula­ze, ugo­sti­telj­ske objek­te, pa­zim sta­ri­je oso­be i slič­no, ra­dim u ba­šti, sa­mo da bih za­ra­di­la da dje­ci do­ne­sem par­če hlje­ba, ka­že Ne­bri­gi­će­va.
Ne­bri­gić is­ti­če da je dje­ci te­ško ob­ja­sni­ti da ne­ma, te da je če­sto u pri­li­ci čak i da im vik­ne, ka­ko bi se umi­ri­li i da ne tra­že, jer im ne mo­že stvo­ri­ti vi­še od ono­ga ko­li­ko ima­ju.
Ona do­da­je da je za­hva­la­na Ban­ci hra­ne i „Da­nu” što nji­ho­voj po­ro­di­ci i ovo­ga pu­ta po­ma­žu pa­ke­tom na­mir­ni­ca i sred­sta­va za hi­gi­je­nu, kao i osta­li da­ro­dav­ci i do­bri lju­di.
- Sva­ka po­moć nam je do­bro­do­šla. I ki­lo­gram še­će­ra, pa i fla­ša ulja za nas je ve­li­ki broj da­na, a ni za to ne­ma­mo nov­ca, ka­že Ne­bri­gi­će­va.L.N.